Povečerje - Arsen Dedic

Ja ne znam zašto svako veče

U strahu čekam da se javi

Glas jedne trube, i da poteče

U mojoj krvi, u mojoj glavi

Djetinjstvo moje kraj kasarne

U ovoj trubi još se krije

I mrtva usta iz vojarne

U noći viču da netko bdije

Kad čujem trubu tog svirača

Što stoji negdje na mrtvoj straži

Ja znam da netko usred plača

I mene zove, i mene traži

Ne budi, trubo, to što ode

Na svakom grobu raste trava

I ispod zemlje, ispod vode

Tvoj drug već davno mrtav spava

I neće čuti to što sviraš

I neće znati što ga zove

Ti samo stare rane diraš

Ti samo budiš mrtve snove

Dok spava grad pod rukom neba

Dok spava sve što spati treba

Ti zalud zoveš iz tog mraka

Imena davnih ožiljaka

I tu preda mnom opet idu

U dugom redu kao četa

Svi davni dani mog života

Sva davno izgubljena ljeta

I što da počnem, kamo sada

Sa godinama sto se ruše

Kroz trg i ulice mog grada

Kroz kosti moje vjetar puše

I svake noći još se javlja

Taj glas od sjene i od plača

I neka ruka trubu stavlja

Na mrtva usta… mog svirača